Олимпијске игре: трчали Американац, Рус, Француз и Србин…

Старт маратонске трке на олимпијским играма у Стокхолму 1912.

На првим модерним олимпијским играма у Атини 1896. представници Србије нису учествовали. Игре ипак нису прошле без Срба: као представник Аустроугарске, на играма се такмичио Момчило Тапавица; био је пријављен у више дисциплина, а најбољи резултат – треће место, постигао је у тенису. Као гост грчког краља играма је присуствовао и краљ Александар Обреновић, који је после обиласка олимпијских борилишта посетио и древну Олимпију.

Наставите са читањем

Док палме њишу гране и цела варош спи

У Србији кнеза Милоша, осим неупитног ауторитета, моћи и утицаја врховног господара, било је и мањих бастиона власти и силе које су чврсто држале обласне старешине – нахијски кнезови. Један од најистакнутијих међу њима био је Милета Радојковић, учесник оба устанка за ослобођење Србије, који је по свршетку устаничког периода постављен за кнеза Јагодинске нахије. Осим старешинства над народом Поморавља, био је носилац и других функција, као што су чланства у многим судским телима која су оснивана у то доба. Иако оптерећен многобројним обавезама, кнез Милета успевао је да брине и о увећању сопствених прихода, па је једно време био закупац скеле у Обрежу, највеће скеле у Јагодинској нахији. Човек који је имао велику моћ и утицај је, сасвим природно, стекао и приличан иметак; 30-их година 19. века важио је за једног од највећих земљопоседника у Србији.

Наставите са читањем

Нежељени

Према званичној статистици, Србија је током 19. века била међу европским земљама са најмањим бројем ванбрачно рођене деце. То је првенствено била последица режима раног ступања у брак који је остављао мало простора за упражњавање сексуалних односа изван брачних оквира. Други разлог за мали број регистрованих ванбрачних рођења био је тај што су она била друштвено непожељна, па је већина девојака које су остајале у другом стању настојала да абортира или да елиминише дете после порођаја:

Наставите са читањем

Колики мираз цуро имаш?

У пролеће 1851. године млада и већ гласовита песникиња Милица Стојадиновић Српкиња посетила је Београд. Из српске престонице у родни Врдник вратила се разочарана: пријатељици Мини Караџић писала је како се допала једном младићу, „ал златни господин искали су канапета, шифоњере, сребро за дванаест персона, шмук [накит]… Моја пријатељице, ја с мојом поезијом и ви с вашим художеством [уметношћу] ни да завиримо у Београд. Дукати тамо важе!“

Наставите са читањем

Овај град ћу назвати именом својим

Александар Велики основао је најмање двадесет градова које је редом називао истим именом – Александрија. Имена својих утемељивача добијали су и многи други градови кроз историју – од Константинопоља до Санкт Петербурга и Вашингтона. Градови су кроз историју и мењали називе; појављивали су се неки нови заслужни људи који су им „даривали“ своја имена. Један од најсвежијих примера је казахстанска престоница која је прошле године понела име дугогодишњег председника те земље: некадашња Астана постала је Нур Султан.

Наставите са читањем

Србија на мору

Са становишта данашњег српског туристе, један од највећих неуспеха српске државе у модерној историји је – неуспех у борби за излазак на море.

Србија није одувек била континентална земља; у средњем веку границе српске државе запљускивали су морски таласи.

Наставите са читањем

Избори, мај 1903: Победничка листа краља Александра

У последњој години владавине, снага краља Александра Обреновића лежала је добрим делом у поцепаности и завађености политичких странака. И Напредна и Либерална странка поделиле су се на десно и лево крило, док је Радикална странка била подељена на чак четири струје – самосталце, вујићевце, пашићевце и дворске радикале: „Том поцепношћу радикала на четири групе Краљ се хвалио као својим личном успехом.“

Наставите са читањем

Избори (II): Пад напредњака и „величанствени народни одисај“

Друга напредњачка влада водила је земљу кроз рат с Бугарском (1885) који се неславно завршио. По самом завршетку рата, док је ратно стање још било на снази, расписани су избори за 26. април 1886. године. Изборним процесом руководио је некадашњи министар полиције, а сада председник владе, Милутин Гарашанин:

Наставите са читањем

Избори (I): Надметање напредњака и радикала

Политичка сцена Србије, дуго времена бледуњава и апатична, нагло је живнула почетком 80-их година 19. века. Тада се на њој по први пут јављају организоване политичке странке – Напредна, Радикална и Либерална. До тада неформалне политичке групације добијају модерну страначку структуру и пале искру партијских борби које ће се убрзо разбуктати, захвативши и најзабитије село у Србији. Либерали, који су у тренутку када су се коначно конституисали као странка били истрошени, јер су већ дванаест година били на власти, водећу улогу препустили су младим снагама и надама политичке сцене – напредњацима и радикалима. Почетно савезништво напредњака и радикала убрзо се претворило у љуто ривалство и беспоштедно међустраначко надметање чији ће епилог бити крвав.

Наставите са читањем

Пошто девојка?

„У Србији су прије неколико година тако млого искали за ђевојке, да се сирома човек није могао оженити“, записао је средином 19. века Вук Караџић. У сеоском друштву са архаичним начином привређивања богатство породичног домаћинства није се мерило ни новцем, ни количином земље, већ бројем радних руку. Девојке су имале двоструку вредност – биле су неопходне за породичну репродукцију и драгоцена радна снага у домаћинству. Стога су момци стасали за женидбу и њихове породице настојали да невесту што пре доведу у кућу, док се девојачким родитељима, напротив, није журило да кћерке удајом пусте из куће.

Наставите са читањем