У Србији кнеза Милоша, осим неупитног ауторитета, моћи и утицаја врховног господара, било је и мањих бастиона власти и силе које су чврсто држале обласне старешине – нахијски кнезови. Један од најистакнутијих међу њима био је Милета Радојковић, учесник оба устанка за ослобођење Србије, који је по свршетку устаничког периода постављен за кнеза Јагодинске нахије. Осим старешинства над народом Поморавља, био је носилац и других функција, као што су чланства у многим судским телима која су оснивана у то доба. Иако оптерећен многобројним обавезама, кнез Милета успевао је да брине и о увећању сопствених прихода, па је једно време био закупац скеле у Обрежу, највеће скеле у Јагодинској нахији. Човек који је имао велику моћ и утицај је, сасвим природно, стекао и приличан иметак; 30-их година 19. века важио је за једног од највећих земљопоседника у Србији.
Године 1830. кнез Милета је већ петнаест година био неприкосновени господар Јагодинске нахије, један од најближих сарадника кнеза Милоша и један од најутицајнијих и најбогатијих људи у Србији. Ако је против њега у народу и постојало некакво незадовољство, оно није испољавано јавно, већ потајно, кришом, у страху не само од одмазде овог моћног човека, већ и од срдње кнеза Милоша чији је пулен Милета био.
Мук и добровољна завера ћутње житеља Јагодине одједном су, изнебуха, прекинути у мају 1830. Кнезу Милошу је тад стигла прва тужба против јагодинског кнеза, насловљена „Показивање варошана јагодинских против неваљали поступака кнеза Милете Радојковића“. За овом колективном тужбом у пет тачака, уследила је још једна, опширнија тужба у 12 тачака, а за њом су кнезу почеле да пристижу и појединачне притужбе житеља Јагодине на рачун нахијског старешине.
Готово све тужбе односиле су се на распусни живот кнеза Милете, на сексуално узнемиравање и злостављање. Највише замерки изречено је на понашање његових милосница, које су због интимних веза с јагодинским старешином умислиле да су изнад закона:
„Кнез Милета, коју год би милосницу у Јагодини имао, а таквих има и повише, њима и њиховим кућама ни магистрат ни други ко не сме по правици судити.“
Житељи Јагодине нарочито су били кивни на извесну Цалу, чије примере осионог и бахатог понашања су таксативно навели: -Цала није хтела да врати неком дужнику 18 гроша, а кад је судски пандур дошао да је опомене, „она га опсује и изгрди пандура, истеравши га из куће рекне му: да се она сере на такав суд, и да она, док јој је жив кнез Милета, никог другог не признаје.“ -Цала је јавно безчастила и капетана Шокорца, коме није дозволила да се усели у кућу коју је купио и исплатио њеном оцу: „Шта си се надуо као муда на угљену?! Ја ти кућу не дам, и ако би ти још толики кнез или капетан био, да пукнеш, кућу нешећ узети!“ Шокорац се потом пожалио суду, али му је кнез Милета „заповедио да се окане куће“. -Цала је узела толику смелост да је са својом сестром истукла кћер једног јагодинског трговца. -Корист од Цалине везе с кнезом имао је и њен отац: општина му је својевремено наредила да разгради неки плац, али „откако је кнез Милета почео држати Живулову кћи Цалу за милосницу, Живул опет заградио плац“. Ништа боља није била, жалили су се Јагодинци, ни друга Милетина милосница – Завишина свастика: „Ова жена је исто сербес да јој се ништа не може. Варошког кнеза Петка који је због пореза дошао, истерала из куће мотком“.
Везе с бројним милосницама нису му биле довољне, па је кнез Милета, тврдили су Јагодинци, злостављао жене које нису хтеле ништа да имају с њим. Тако су у тужби навели и да се „Стојан фишекџија иселио из куће јер није могао да трпи бешчасне речи које је Милета изговарао његовој жени, иако је она њега избегавала“.
Осим за сексуално узнемиравање, јагодински старешина оптужен је и за силовање и педофилију: „Кнез Милета је толико бестидан био да је оставио силне чиновнике пред кафаном, ушао у собу и свршио посао с једним девојчетом које једва да је имало 12 година“, навели су Јагодинци у својој тужби.
Тужбу за силовање поднела је и девојка Винка, која је као дете без родитеља спадала у нарочито рањиву друштвену групу: „…кад видим да молба моја код њега ништа не помаже, плакала сам и готово из гласа јаукала, но он на то ништа не гледајући салети ме по соби, и обећавши ми три хиљаде гроша дати, к тому да ће ми и хаљине, ђердан и тепелук такав начинити какав ниједна друга у Јагодини имати неће, готово насилује ме. То је моју савест тако узмучило, да ја себе за најнесрећнију под небом почитујем“.
Нешто другачије невоље с јагодинским старешином имао је Петар Митровић. Он се кнезу Милошу јадао да се пре три године оженио, па после пет месеци сазнао да је његова невеста „још девојком затруднела, и то од Г. Милете кнеза. Ово је мене тако огорчило да сам одма кнез Милети јавио да ћу ја то височајшој власти јавити“. Но, пошто му је јагодински кнез дао три дуката и обећао још петнаест, само да ту ствар даље не јавља, Петрово огорчење је спласнуло и он о томе ником није говорио. Три године је стрпљиво чекао обећани новац, али узалудно, па је решио да пресавије табак и тужи кнеза Милету што му није платио за дете „које се од њега зачело“.
Пошто је примио силне притужбе Јагодинаца на понашање нахијског старешине, кнез Милош је дошао у Јагодину да читаву ову ствар лично извиди. Пажљиво и стрпљиво је саслушао све тужитеље, с великим занимањем се распитивао за сваки бестидни поступак јагодинског кнеза, трудећи се да му не промакне ни један скаредан детаљ. Кад је ислеђивање завршено, случај је измештен у Општенародни суд у Крагујевцу, на коначну пресуду:
„А кад се све то донесе у Крагујевац на пресуду, и Милета већ помисли да је пропао, онда му Милош објави своје великодушије, да му све опрашта, само да се исели из Јагодине.“
Откуд житељима Јагодине изненадна храброст да упру прстом у до тада готово недодирљивог нахијског старешину, откуд толико интересовање кнеза Милоша за овај случај и откуд изненадна милост и опрост свих греха за које је оптужен јагодински кнез? Готово једнодушно мишљење било је да је читава ова ствар ујдурма самог кнеза Милоша. Он је Јагодинце нахушкао да туже свог старешину, он је преко својих секретара састављао тужбе које су му подношене, он је Милетине милоснице учио шта ће да кажу на суду.
Разлога за ову представу, по сценарију и у режији српског кнеза, било је више. Милош није презао да у сваком тренутку покаже ко је врховни господар у Србији и да сваком стави до знања да сваки његов чиновник на концу зависи само од његове милости. Измештањем кнеза Милете из Јагодине хтео је да спречи претерано јачање утицаја и моћи локалног старешине који је на челу Јагодинске нахије био већ 15 година. Саме оптужбе против кнеза Милете Милоша нису много интересовале, осим као представа и занимација у доконом времену, јер ни његово понашање није било много боље од оног за које је јагодински моћник терећен.
Афера коју му је кнез напаковао и судски процес који је против њега вођен, нису нанели много штете јагодинском кнезу. Само две године касније, кнез Милош га је именовао за врховног команданта у покрету за присаједињење источне и југоисточне Србије. Милета је у то време „уживао углед храброг и у војним пословима успешног човека. Кнез Милош је те његове особине истицао више пута“. Када је Србија 1834. подељена на пет сердарстава, Милета Радојковић је постављен за великог сердара Расинског, а под његовом влашћу нашле су се територије четири негдашње нахије, укључујући и Јагодинску. Кнез Милош га је више пута именовао и за члана разних управних тела и поверљивих мисија.
У буни народних старешина против кнеза Милоша 1835. учешће је узео и Милета Радојковић, а буна је по њему прозвана Милетином. То је једина буна из Милошевог времена која је завршена без проливене капи крви, компромисом, а за такав исход највећу заслугу је сносио негдашњи јагодински кнез. Ни вођство у буни није окончало његову каријеру. Милета је ускоро постављен за министра војног, а потом и за државног саветника. Године 1842. именован је и за почасног члана Друштва српске словесности, претече данашње САНУ. Умро је мирно у својој Јагодини 1852. Његово име данас носе једна улица у Јагодини и једна у Београду.
Извори:
Архив Србије, Кнежева канацеларија, Јагодинска нахија (КК XII), Јагодински суд (ККXIII).
Вук Стефановић Караџић, Историјски списи I, Београд 1969.
Илустрација: Image by Clker-Free-Vector, Pixabay
Прошлост коју живимо 